Recenzija

Reč pedagoga:

Mali Smeđodlaki Zec i Veliki Smeđodlaki Zec su dete i roditelj, ili dete i baka, ili dete i bilo koja druga odrasla osoba iz njegove okoline. Oni žive u šumi, ali, suprotno onome što smo navikli u dečjim knjigama, u ovoj slikovnici, nema drugih šumskih stanovnika. Dva zeca su glavni i jedini junaci. „Pogodi koliko te volim“ je nežna priča o njihovom odnosu, priča u kojoj bi svaki drugi lik bio suvišan.

Već na prvoj ilustraciji, jasno nam je da su oni u velikoj ljubavi, jer se Mali Smeđodlaki Zec čvrsto drži za uši Velikog Smeđodlakog Zeca. Ali, kada Mali poželi da Velikom opiše, objasni koliko ga tačno voli... i pri tom, raširi ruke, to ni njemu samom ne izgleda kao nešto veliko. Naime, on je samo Mali Smeđodlaki Zec i raspon njegovih ruku ne može biti veliki, već mali. Kada svoje ruke raširi Veliki Smeđodlaki Zec, to izgleda kao mnogo više ljubavi.

Pokušavajući da pokaže svoju ljubav, Mali Smeđodlaki Zec se propinjao na prste i pružao ruke u visinu, prevrtao naglavačke, držao na prednjim rukama, pravio „stoj“ i govorio „Volim te čak do stopala“... skakao najviše što može, pokazivao do kraja puteljka... ali je Veliki Smeđodlaki Zec uvek skakao više, trčao brže, pronalazio još udaljenije predele kao izraze svoje ljubavi. Konačno, u smiraj dana, mali se dosetio: „Volim te sve do Meseca...“ Utonuo je u san, siguran da ne može biti ništa veće od te strašne razdaljine. On nije čuo (i dobro je što je tako), kada je Veliki, tiho, sa osmehom, prošaputao: „Volim te sve do Meseca, i nazad...“

Jednostavne ilustracije nežnih, pastelnih boja dodatno učvršćuju utisak mira i harmonije njihovih odnosa. Crteži ova dva zeca takođe, nisu sasvim uobičajeni, dečji. Nalik na crteže po udžbenicima ili knjigama o prirodi, u njihovim fizionomijama nema ničeg slatkastog, okruglastog, plišanog. Oni deluju stvarno, životno, baš kao što je i njihova ljubav.

Ova slikovnica koja razgaljuje dušu podsetiće vas koliko je ljubav koju osećamo prema deci, zaista beskrajna. Međutim, umemo li da je pokažemo i jasno kažemo? Da li je dovoljno da ih povremeno pohvalimo? I da li pohvala znači da smo im rekli koliko ih zapravo, zastrašujuće mnogo volimo? Često nam se podrazumeva da oni to znaju i da je dovoljno što se nama podrazumeva. Umesto toga, reći detetu, otvoreno i direktno, jasno i glasno: „Volim te sve do Meseca, i nazad“ ili: „Ja tebe volim najviše na svetu“ jeste pronađen način da dete ne mora da pretpostavlja ili zamišlja da ga zaista volite. Kada mu je nedvosmisleno jasno koliko ga beskrajno volite, ono odrasta sigurno u sebe i u vaše prihvatanje njega upravo takvo kakvo je, tj. sa svim paketom njegovih vrlina i mana.

Izražavanje pozitivnih emocija deci, a ljubavi posebno, oslobodiće i vas. Učvrstiće vaše odnose. Podsetiti vas da je roditeljstvo ne samo skup obaveza, odgovornosti, neprospavanih noći... već i golemo zadovoljstvo i privilegija koju često ne umemo dovoljno da cenimo. Takođe, ne brinite da će govorenje ili pokazivanje ljubavi decu učiniti razmaženim. Ljubavi ne može biti previše. Sa njom ne možete preterati ni pogrešiti.

Konačno, dok čitate svom detetu ovu slikovnicu pred spavanje, čvrsto ga zagrlite. Kada sklopite korice, ne zaboravite da izmislite neko vaše poređenje: „A ja tebe volim kao...“. Ovakva izjava motivisaće vaše dete da i ono smisli svoju. A zatim vi svoju. Tako se pred vama otvara jedna nova komunikacija, lepša i nežnija, čvršća i mudrija na kojoj ćete zauvek graditi vaše buduće reči. Komunikacija nežnosti, poverenja i ljubavi.

Jelena Holcer