Recenzija

Reč pedagoga:

Knjiga Loren Čajld po mnogo čemu je izuzetna. Njene ilustracije deluju kao kolaž, ili kao nalepnice koje deca lepe preko postojećih pozadina. Kombinovanjem „pravih“ fotografija različitih vrsta hrane sa crtežima Čarlija i Lole, glavnih junaka ove knjige, vizuelno se dobija neobična, jasna, upečatljiva slikovnica kakva se retko viđa u našim knjižarama. Osim toga, pojedine stranice nalik su rečnicima, jer sliku hrane prati njen naziv. Upravo vizuelni identitet će vas najpre privući. A zatim, listajući je, shvatićete da njena sadržina govori baš o onome što zanima i vas kao roditelja.

U uzrastu do 9 ili 10 godina većina dečjih navika prema hrani je uveliko formirana. Naime, ukoliko su do tada naučili (ili nisu) da određenu hranu jedu (ili ne jedu), sve kasnije navike se mnogo teže uspostavljaju ili menjaju.

Takođe, svako dete ima svoj spisak jela i hrane koje voli ili ne voli. Nažalost, nema svako dete starijeg brata kakav je Čarli, niti svaki roditelj takvo dete koje će kroz igru učiti da hrana može biti deo izmišljene priče.

Čarlijeva mlađa sestra Lola je zaista izbirljiva, a spisak onoga što ona ne voli je impresivno dug. Roditelji ponekad „zamole“ Čarlija da je nahrani. Zastanite za trenutak. Oni ne narede, ne viču, ne postave mu to kao zadatak ili obavezu, već ga, prosto ZAMOLE. Oni znaju da deca roditeljske zahteve mnogo radije ispunjavaju kada su zamoljena da nešto učine. Znate li i vi to? Pokušajte.

Zašto deca nešto ne vole da jedu? Njihovi razlozi mogu biti veoma maštoviti i brojni. Možda su probali jednom pa im se nije svidelo i to su osećanje zapamtili. Možda su primetili da tu vrstu hrane ni vi ne jedete. Možda su čuli odrasle kako komentarišu povrće (da je, na primer, neukusno i sl.) i na osnovu toga stvorili sopstvenu predstavu. Ili im se, jednostavno ne dopada miris? A možda im se, prosto, ne dopada roditeljsko insistiranje da se baš to jede, i stalna ponavljanja kako se od toga raste, kako je to zdravo, kako...

Ali, kada Čarli svojoj probirljivoj sestri, šargarepe, koje ona, inače, ne podnosi, nazove „narandžastim prutićima sa Jupitera“, Lola nema nijedan razlog da ih ne proba. Slično je i sa graškom. Lola, naravno, ne samo da ne jede grašak, već ne jede ništa što je zelene boje. Čarli se ne ljuti i ne pokušava da je nagovori. Naprotiv, raduje se njenom odbijanju, jer će tako ostati više za njega tih divnih, ukusnih bombonica sa zelenih vrtova gde je i nebo zeleno...  U Čarlijevoj priči krompir pire su oblaci sa Kilimandžara, a riblji štapići okeanske grisine iz podvodnog superrmarketa koje sirene prosto obožavaju...

Izgleda kao da je Čarli, kroz igru, pronašao način da Lolu nagovori da jede sve. Međutim, kada ona zatraži paradajz, tj. nešto što na njenom spisku najneomiljenijih jela oduvek zauzima počasno prvo mesto i nazove ih „prskavcima sa Meseca“, uz bezazleno pitanje: „Nisi valjda pomislio da je to paradajz?“, ne možete a da se ne nasmešite. Tada shvatite da je ta mala pametna devojčica sve vreme samo pristajala na Čarlijevu igru koju je prozrela od početka.

Knjiga „Nikada, ama baš nikada neću ni da probam paradajz“ lako vas uvlači u svoju tematiku. Ne samo svojim koloritom i potpuno novim, neuobičajenim ilustracijama već načinom ophođenja jednog brižnog brata prema svojoj mlađoj sestri. Takođe, ona nudi jedan od mogućih rešenja upravo za onaj problem koji mnogi roditelji imaju sa svojom decom.

Čemu vas može naučiti ova knjiga?

Posvetite deci pažnju. Naučite da se igrate. Odustanite od starih šablona ponašanja kada je hrana u pitanju. Ako vaše dete ne reaguje na vaše insistiranje da je „šargarepa zdrava i popravlja vid“ – prihvatite da to nije put da ga nagovorite da je jede. Izmišljajte priče. To nije laganje, to je igranje. Razgovarajte na način koji može biti njima, a ne samo vama, zanimljiv. Ako želite da Čarlijev primer bude putokaz i za vaše starije dete da se brine o mlađem, hvalite Čarlija kao nekoga ko ne samo da se brine o svojoj sestri već se u isto vreme i odlično zabavlja.

Konačno, ova knjiga otvara apetit. Ona vas inspiriše da o hrani mislite na jedan drugačiji način. Uz nju, zaboravljate ukuse i mirise koje ne volite i odjednom, kao u bajci prepoznajete ono što priželjkujete. Primetila sam to iz ličnog iskustva. Naime, ovaj prikaz piše Jelena koja je mrzela da jede karfiol jer ju je oduvek podsećao samo na karfiol. Odnedavno, međutim, on se pretvorio u slatku penu sa kristalnih jezera i omiljenu hranu svojih stanovnika, magičnih belih školjki sa Plutona...

                                                                                 Jelena Holcer