Recenzija

Reč pedagoga:

Svitac Leo nije običan svitac. On je „veoma mali svitac“, tačnije, on je najmanji svitac u šumi. I, ne samo to. Kao da činjenica da je najmanji nije dovoljno stresna, Leo jedini od svih svitaca ne ume da svetli.

Međutim, slikovnicu „Svitac Leo“ nikako ne možemo posmatrati kao tužnu priču o neophodnosti prihvatanja svojih ograničenja ili ličnih nedostataka. Naprotiv. Priča o Leu je veoma edukativna knjiga o borbi, učenju, značaju samopouzdanja, tj. verovanju u sebe i umeću praštanja. Evo zašto:

Da li je, zaista, istina ili Leo „samo“ veruje da je on najmanji svitac – uopšte nije važno. Bol koju oseća verujući da jeste najmanji nije blaža niti lakša samo zato što to, objektivno, možda i nije tačno. Svako dete će – bez obzira da li ima ili nema problem manje vrednosti ili neki kompleks – lako razumeti kako se Leo oseća i sa njim će se brzo identifikovati. Naime, svako dete je, bar na trenutke ili u određenim životnim fazama doživljavalo sebe kao najtrapavije, najgluplje, najnesrećnije. I sami smo odrastali uz takva uverenja, ali smo danas kao odrasle osobe to zaboravili, i utoliko nam je teže da razumemo svoju decu. Ova slikovnica će nas podsetiti kako smo nekada i sami patili misleći da u nečemu nismo dovoljno dobri. Istovremeno, onim roditeljima čija deca upravo prolaze kroz takva uverenja, koja su ćutljiva, tužna, potištena zbog nekog ličnog osećanja manje vrednosti... pomoći će da ih bolje razumeju, budu im podrška i oslonac u odrastanju.

Osim toga, dete lako može jednu svoju manu povezati sa drugom. I, kao što svitac Leo ne samo da je najmanji već ne ume ni da svetli, tako se i Vašem detetu može dogoditi da to što veruje da ima poveći nos ili klempave uši poveže sa svojim lošim pamćenjem ili da upravo u tome vidi razlog što druga deca ne žele da ga prime u košarkaški tim. Upravo u tom trenutku, kada dete jednu osobinu, manu ili osećaj manje vrednosti poveže sa nečim drugim, i ono i vi imate ozbiljan problem. Nedostatak samopouzdanja podložno je tlo za najraznovrsnije probleme, počevši od negativne slike o sebi, pa do odnosa koji se formiraju sa vršnjacima. Jasno, kao što Lea zadirkuju zbog njegovog neumeća svetljenja, i vašu decu će brzo prepoznati kao „lake žrtve“ ako ne umeju da se odbrane i odgovore.

Roditeljska dužnost je da stalno pokušavate da osnažite svoje dete. Uputite ga na različite mogućnosti prevazilaženja problema, pokažite mu svoju ljubav i svakodnevno ga „umivajte“ svojim bezuslovnim prihvatanjem. Leova mama je divan roditelj. Ona je nežna i blaga (poljubi ga pred spavanje, ušuškava u krevetu, nikada ne zaboravlja da ostavi odškrinuta vrata njegove sobe), ali uspeva i da Lea ohrabri govoreći mu koliko veruje u njega.

„'Ime Leo znači lav. Ti si, duboko u sebi, velik i hrabar kao pravi lav!' Dok je to, sva ponosna, objašnjavala, jarko je zasijala.“

Leo ima veliku sreću što je njegova mama ponosna na njega, upravo takvog kakav je. Njoj ne smeta što je on mali i ne ume da svetli. Ona ga voli i ne očekuje da bude drugačiji nego što je. Samo zato što je to njemu važno, ona ga podstiče da vežbanjem savlada sposobnost da svetli. Ovakve mame danas su, bili mi toga svesni ili ne, hteli da priznamo ili ne, prava retkost.

Nošen takvom podrškom i sopstvenom upornošću, Leo je pokušavao da nauči da svetli na sve načine kojih se mogao setiti (da svoje telo skupi ili rastegne, da poskoči, da se jako zaleti ili što snažnije maše krilima...). Prošao je kroz različite faze učenja: traženje utehe od mame, iznalaženje brojnih načina za nove i nove pokušaje, zadirkivanje onih koji su veštinu svetljenja već savladali, pa sve do potištenosti i duboke, tihe patnje: „'Tako mi i treba, pomisli Leo', svitac koji ne ume da svetli i zaslužuje da bude u mraku.“

Ipak, Leo nam daje vrednu lekciju iz upornosti. On ne odustaje ni kada sam gubi nadu, jer on jeste lav u srcu. On ume da prašta i nije zlopamtilo, a mogao bi biti (ima razloga za to). Njegovi drugovi se nisu ponudili da mu pomognu da ga nauče da svetli. Oni su, prosto, uživali u tajnom posmatranju njegovih napora, mnogo mu se smejali, naslađivali se osećanjem superiornosti (svi su oni, naravno, znali da svetle i bili veći od njega) i stalno se rugali. I nama je lako da Lea posmatramo sa distance, ali, ako smo iskreni, moramo se zapitati: šta nam je kod Lea smešno? Da li ste sigurni da umete da „svetlite“ Vi? Umeju li Vaša deca? I da li ste sasvim sigurni da će Vašoj deci, u trenucima njihovog nesnalaženja, njihovi drugovi biti podrška?

U procesu izgrađivanja samopouzdanja kod deteta, neka mali svitac bude vaš veliki učitelj. „Svitac Leo“ je knjiga koja podseća da biti drugačiji od ostalih nije lako. Takođe, da se upornost isplati, da trudom i radom možemo postići svoj cilj. Podsećajte dete da je ono hrabro, veliko, snažno, lepo, pametno... bez obzira na njegove trenutne krize, neuspehe, drugačija poimanja sebe. Kao što kaže Leo:

 „Sjajno! Mama je bila u pravu – u sebi, ja sam ZAISTA velik i hrabar kao lav.“

Boje koje dominiraju ilustracijama ove knjige jesu noćne, zagasite, tamne. Međutim, život najmanjeg svica i nije svetao ni lepršav. U mraku šume i u tmini noći, kada je svetlost svica najpotrebnija – on sam, bez svetlosti, tužan i bez prijatelja, nema ni unutrašnji razlog da svetli. Zato, nisu to mračne ili tamne ilustracije, već divne ilustracije slikane tamnim bojama. Razlika je veoma značajna. Takođe, uprkos tamnim bojama, ova slikovnica je puna optimizma. U tolikoj meri da kada je Leo uspeo i prvi put zasvetleo, celo nebo ga je pozdravilo snažnom grmljavinom i odgovorilo svojom svetlošću. Uostalom, upravo zahvaljujući tamnim nijansama, dolaze do izražaja i tako divno svetlucaju zvezde, koje Leo sa čežnjom posmatra ne bi li i on naučio da svetli, baš kao neka od njih. Kada pročitate ovu slikovnicu, i zagledate se u noćno nebo, zapitajte se u šta gledate: da li ste sigurni da vidite zvezde ili su to neki svici koji su upravo svojom svetlošću dotakli vaše srce.

                                                               Jelena Holcer